Zamišljali smo je kao savršenog asistenta - onog koji će preuzeti dosadne rutinske zadatke i ostaviti nam više vremena za kreativu. Međutim, nova istraživanja sa američkog Univerziteta u Berkliju donose uznemirujući zaključak: veštačka inteligencija (AI) često ne smanjuje opterećenje, već ga drastično povećava, pretvarajući radno mesto u trku bez cilja.
Umesto da bude alat za rasterećenje, AI se, prema rečima stručnjaka, sve više pretvara u tihi generator prekovremenih sati, stresa i, na kraju, potpunog sagorevanja na poslu.
Nada poslodavaca da će AI podići efikasnost zaposlenih i istovremeno im olakšati posao pokazala se, bar u nekim slučajevima, kao iluzija. Studija koju su sprovele naučnice Aruna Ranganatan i Sinki Magi Je sa Univerziteta u Berkliju, tokom osam meseci pratila je 200 radnika u jednoj američkoj tehnološkoj kompaniji.
Rezultati su poražavajući: nakon implementacije AI alata, zaposleni su radili brže, duže, a neretko i tokom pauza i slobodnog vremena. Paradoksalno, iako im je AI preuzimao jednostavne administrativne poslove, oni su samoinicijativno preuzimali nove, složenije zadatke, verujući da sada imaju više kapaciteta.
Logika se činila jasnom - više vremena za kreativu i kompleksne probleme. Međutim, kombinacija lakoće korišćenja AI alata i želje za većom produktivnošću stvorila je začarani krug. Novi zadaci bi se brzo prepuštali veštačkoj inteligenciji, samo da bi se zaposleni odmah latili sledećeg. Granica između posla i odmora počela je da bledi, a produktivnost se prelivala u svaki slobodan trenutak.
Dugoročno, ovakav tempo ne donosi bolje rezultate, već, kako upozoravaju naučnice, vodi ka mentalnoj iscrpljenosti, padu učinka i ozbiljnim zdravstvenim problemima, uključujući i sindrom izgaranja (burnout).
Psiholog rada Florijan Šveden, sa Instituta za oblikovanje rada iz Hamburga, svakodnevno se susreće sa ovim fenomenom. On ističe da zaposleni često sami sebi nameću pritisak.
"Imam više vremena za teške probleme, ali i dalje moram da postignem isti učinak kao ranije- to ljude tera da rade intenzivnije i brže", objašnjava Šveden.
Problem nastaje i kada zaposleni, oslonjeni na AI, počnu da prekoračuju granice svojih kompetencija. Studija je pokazala da su, na primer, menadžeri i dizajneri počeli sami da kreiraju softver uz pomoć AI, umesto da to prepuste programerima. Rezultat? Programeri su na kraju morali da ispravljaju greške svojih kolega, što je dovelo do dodatnog posla i pada ukupne efikasnosti.
Šveden upozorava i na drugu opasnost - kada se AI ne doživljava kao pomoćnik, već kao pretnja. U jednoj njegovoj studiji, strah od gubitka posla u logističkoj firmi doveo je do čak i fizičkog ometanja robota. Radnici su namerno postavljali prepreke samovozećim vozilima kako bi dokazali da je "čovek i dalje neophodan jer može da preskoči prepreku".
Ipak, stručnjaci ne demonizuju tehnologiju. Rešenje, kažu, leži u jasnoj definiciji uloga. Pre nego što uvedu VI, kompanije moraju, zajedno sa zaposlenima, precizno da odrede šta radi čovek, a šta mašina.
Kako zaključuju naučnice sa Berklija, ključno pitanje nije da li će AI promeniti način rada, već ko će upravljati tim promenama - hoće li to biti svesna odluka kompanije ili će proces biti prepušten samoj tehnologiji i njenom nekontrolisanom uticaju.
